Sedam decenija od Brionske deklaracije – između ideala i političke realnosti

Kada su 19. jula 1956. godine na Brionima Josip Broz Tito, Džavaharlal Nehru i Gamal Abdel Naser potpisali zajedničku deklaraciju, postavili su temelje politike koja će nekoliko godina kasnije prerasti u Pokret nesvrstanih. U svetu podeljenom između dva vojna i ideološka bloka, njihova poruka bila je jednostavna – države imaju pravo da vode sopstvenu politiku, bez svrstavanja uz Vašington ili Moskvu.

Ideja je bila privlačna. Za desetine zemalja koje su upravo izlazile iz kolonijalizma, nesvrstanost je predstavljala mogućnost da sačuvaju političku samostalnost i izbegnu da postanu pion u Hladnom ratu. Zato je Pokret nesvrstanih tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prerastao u jednu od najbrojnijih međunarodnih političkih grupacija.

Sa istorijske distance, međutim, postavlja se pitanje koliko je ta politika zaista donela svojim članicama.

Sa pozitivne strane, nesvrstanost je mnogim državama dala međunarodni glas koji same nisu imale. Omogućila je podršku procesu dekolonizacije, jačanje principa suvereniteta i teritorijalnog integriteta, kao i veću ulogu zemalja Azije, Afrike i Latinske Amerike u Ujedinjenim nacijama. Za Jugoslaviju je članstvo u Pokretu značilo izuzetno visok međunarodni ugled i mogućnost da razgovara ravnopravno i sa Istokom i sa Zapadom. Upravo zahvaljujući toj poziciji, Beograd je postao jedno od važnih diplomatskih središta druge polovine XX veka.

Međutim, nesvrstanost je imala i ozbiljna ograničenja. Veliki broj članica nikada nije bio istinski neutralan. Mnoge su ekonomski, vojno ili politički zavisile od jedne od supersila, dok su formalno ostajale deo Pokreta. Unutar samog Pokreta postojale su ogromne političke razlike – od liberalnijih država do autoritarnih režima, od tržišnih ekonomija do socijalističkih sistema. Zajednički imenitelj često je bio više politička deklaracija nego stvarna zajednička politika.

Ni ekonomski rezultati nisu bili onakvi kakvi su se očekivali. Većina država članica nije uspela da kroz međusobnu saradnju obezbedi održiv razvoj. Naprotiv, mnoge su ostale opterećene siromaštvom, političkom nestabilnošću, vojnim udarima i velikom zavisnošću od stranih kredita i pomoći. Pokret nije uspeo da stvori ozbiljan ekonomski blok koji bi mogao da parira razvijenim zapadnim državama.

Jugoslavija je iz nesvrstanosti izvukla možda i najveću korist. Njena specifična pozicija između dva bloka omogućila joj je da dobija ekonomsku pomoć, kredite, tehnologiju i političku podršku i sa Zapada i sa Istoka, uz značajan međunarodni prestiž. Međutim, raspad Hladnog rata pokazao je da je veliki deo geopolitičkog značaja Pokreta bio vezan upravo za postojanje bipolarnog sveta. Nestankom Sovjetskog Saveza nestao je i osnovni razlog zbog kojeg su velike sile pridavale toliku pažnju nesvrstanima.

Sedamdeset godina kasnije, osnovni principi Brionske deklaracije – suverenitet, ravnopravnost država, nemešanje u unutrašnje poslove i mirno rešavanje sporova – i dalje imaju međunarodnu vrednost. Ali svet više nije podeljen na dva bloka kao 1956. godine. Današnje međunarodne okolnosti zahtevaju mnogo fleksibilniju diplomatiju, zasnovanu na partnerstvima sa različitim centrima moći, a ne na formalnoj neutralnosti kakvu je zastupao Pokret nesvrstanih.

Zato se nasleđe Brionske deklaracije može oceniti dvojako. Kao politička ideja, nesvrstanost je ostavila dubok trag u međunarodnim odnosima i dala glas državama koje ga ranije nisu imale. Kao razvojni i ekonomski model, međutim, nije ispunila očekivanja većine svojih članica. Njena najveća vrednost ostala je u simbolici borbe za samostalnost spoljne politike, dok su njeni praktični dometi u velikoj meri zavisili od sposobnosti svake pojedinačne države da tu slobodu pretvori u konkretan politički i ekonomski razvoj.